Konekcija koledži - Evropa i zašto preti egzodus, ovo je nova budućnost košarke na Starom kontinentu

Međutim, stvari se menjaju toliko brzo da nema svrhe pokušavati da se sagleda konačna slika s obzirom na neprekidan trend razvoja kojem prisustvujemo, navodi Arto Paskal u velikoj analizi za eurohopes.com. Sve ove promene se podstiču jednim glavnim elementom: porastom novca koji je koledž košarka dobila, pa igrači sada imaju nešto da pruže kad stupe nogom u kampus, i praktično svaki trenerski štab je u opasnosti da bude na vrućoj stolici ako rezultati nisu onakvi kakvi se očekuju.

Ako koledž košarka nikada nije bila precizno mesto za specifično poboljšanje igrača, sada se može smatrati da je to manje nego ikada. Novac znači kratak put za neposredne rezultate, ali također drastično smanjuje marginu greške koju programi imaju.

Možemo podeliti igrače koji se odlučuju za NCAA opciju u tri velike grupe: draft-kalibar prospekti koji će dobiti mešavinu novca, izloženosti i vremena igre da izgrade svoj slučaj; neprovereni igrači koji traže specifičan dugoročni plan, videći koledž kao mesto gde će moći da rade na svojim telima i dobiju vreme u igri pre nego u Evropi, i konačno, najnovija i istinski revolucionarna grupa, koju čine igrači koji već imaju trajektoriju u Evropi ali će imati značajno veću vrednost u kratkoročnim zahtevima koledž košarke, ranijem uticaju nego u evropskom okruženju. Svaka od ove tri grupe prolazi kroz različite okolnosti koje možemo da razmotrimo.

Za ove igrače nema tajne. Lakše je pronaći način da se razvijaju, s obzirom na to da su visoko ocenjeni iz nekog razloga. Obojica su mogla da igraju u Evropi: Egor Demin je mogao da pronaše tim koji bi mu dao platformu da pokaže svoj talenat u manje zahtevnoj ligi sa fizičkog aspekta, a Kasparas Jakucionis, samo zato što je igrač sa neverovatnim potencijalom, mogao je već da bude rezervni bek za tim srednjeg do nižeg nivoa Evrolige sa pravim uticajem na igru. BYU i Ilinoj su bili voljni da ulože vreme u njih, i ispunili su očekivanja tako što su bili glavni nosioci igre za dva tima koja su stigla do postsezone i sa oba igrača kao važnim delovima tima.

Ovde nema šta mnogo da se doda: postoje neki koledž programi koji su već pokazali da mogu da dovedu evropske igrače, stave ih na vrh svoje hijerarhije - što obično predstavlja problem za evropske igrače koji se presele na koledže - i učvrste njihov status sve dok pružaju rezultate sa takmičarskog aspekta.

Kada neki program dobije angažman igrača koji ispunjava opisane osobine, taj program se obavezuje da im garantuje određene nivoe uloge, korišćenja i važnosti u njihovim planovima, jer su takođe viđeni kao način da se prodaju na potencijalnim “preko okena”. Kao što je već rečeno, biti u SAD pruža nivo izloženosti i pažnje koji bi bilo teže pronaći u Evropi, i to igra značajnu ulogu za sve potencijalne igrače kad pokušavaju da izgrade svoje NBA slučajeve. Biće sve više vrhunskih evropskih prospekata koji će izabrati ovaj put, i ako odaberu pravo mesto, imaće priliku za uspeh jer govorimo o drugačijem tipu igrača.

Važno je napomenuti da za ove igrače, iako će NIL (Name, Image, Likeness) biti značajan, nije glavni razlog odluke, s obzirom na to da njihova celokupna slika sugeriše da ih najveći prihod u karijeri čeka u sledećem koraku. Dakle, u ovom slučaju, sve se svodi na donošenje najbolje odluke u svim ostalim oblastima.

Ovakav kratkoročni mentalitet koji je prethodno opisan doveo je do promena u načinu na koji se vidi dvostrana veza između igrača i programa. Koledž programi više ne gledaju na igrače koji mogu da provedu ceo ciklus sa njima kao njihove ciljane investicije; oni traže one koji mogu odmah da im pomognu u pobedi.

Zato je tržište igrača od 20-22 godine, onih koji obično teško nalaze dobre pozicije u Evropi izvan sezone ili traže pozajmice tokom zime zbog toga što je mladom igraču teško da igrati dosledno, postalo idealno za programe sa pobedničkim aspiracijama. Ekonomsku vrednost koju imaju za koledž program zbog onoga što mogu da pruže je mnogo viša od one koju će imati u Evropi - a i budžeti su različiti - i količina vremena za igru i pažnja koju će dobiti je takođe znatno drugačija.

To je savršen dogovor za obe strane, čak i više ako uzmemo u obzir da je lako dogovoriti jednogodišnju saradnju posle koje će igrača vratiti na tržište sledećeg leta, bilo da krene drugim putem ili da ostane na istom.

Savršen primer igrača koji je bio veliki dobitnik u sezoni 2024/25. je Tomislav Ivišić, koji je uspeo da zablista kao startni centar za Ilinoja. Ivišić je ušao u sezonu deleći poziciju sa NBA draft kandidatom sa potpuno suprotnim repertoarom od njegovog Morezom Džonsonom.

Zvonimirov brat je imao ogromnu sezonu: s jedne strane, već je obezbedio značajan iznos na početku sezone, sa NIL kompenzacijom koja je bila značajno viša od prihoda koji je ostvarivao igrajući za SC Derbi i, najverovatnije, viša od bilo koje druge ponude koju bi mogao da dobije u bliskoj budućnosti.

S druge strane, Ivišićev status se značajno poboljšao jer je ostavio iza sebe neke vidljive crvene zastave u Evropi: pored poboljšanja kondicije i razvoja tela koje je napravio u Ilinoju, uspostavio se kao igrač koji može da bude prilično produktivan u situacijama leđima ka košu, solidan dodavač i veoma pouzdan šuter spolja. I dalje postoje važne zabrinutosti oko njegove odbrane i mobilnosti koje neće nestati, ali njegova kandidatura za NBA sraft je u boljoj poziciji nego što bi bila da je ostao u Evropi.

Dakle, za ove igrače, prelazak u ligu gde njihova spremnost i veštine mogu imati uticaja takođe je odličan način za obnavljanje njihovog statusa. I nikome nije važno koliko godina prava na igranje Ivišić ima, jer, na kraju krajeva, već je pronašao ključni finansijski prozor za svoju karijeru u koledž košarci.

Već smo videli koja su imena generisala najviše pažnje do sada ove godine: Sananda Fru (2003), Elijas Rapig (2004), Harun Zrno (2004) ili Džejkob Patrik (2003) su važna imena na radarima mnogih programa, a neki drugi kao Davide Kasarin (2003), Andrija Jelavić (2004) ili Malik Kordel (2004) takođe su dobili pažnju, tek da spomenemo nekoliko primera.

Postoji mešavina razloga zašto neki od njih mogu da imaju sledeću priču poput Tomislava Ivišića, ali za većinu pomenutih igrača, govorimo o slučajevima koji će verovatno imati najbolji finansijski prozor svoje karijere tokom godina trajanja njihovog koledž ciklusa ako se odluče za ovaj pravac. Razlozi, uticaj i spremnost su već u velikoj meri opisani.

Na kraju dana, koledž košarka se pretvorila u izvanredno dobar ventil za evropske agente, koji će izbegavati postavljanje nekih od svojih klijenata u timove koji im ne mogu garantovati dovoljno dobru poziciju dok im pružaju bolju ekonomsku situaciju i, zbog pravila, takođe dobijaju bolje izgledajuću kompenzaciju za dogovor. Razumevanje finansijskog prozora igrača će biti kvalitet koji pravi razliku za ljude oko njih u narednim godinama, kao što je već sada. Za neke druge na listi, imati vrstu putanje kao što imaju imena poput Mateja Bošnjaka, Fedora Žugića, Noe Bolange ili Marina Dubravčića takođe može biti više nego dovoljno.

I to nas dovodi do poslednjeg dela ovog članka.

Ulazak u koledž košarku čim ste kvalifikovani sada je samo opcija. CBB je sada veteransko takmičenje koje predvode igrači koji su već formirani. Vremena su se promenila i igrači ne samo da izlaze iz lige kasnije, već u većini slučajeva i ulaze kasnije. Regrutovanje srednjoškolaca je trenutno u lošem stanju, osim najpoželjnih zvezda sa vrhunskim NBA potencijalom, jer ne mogu da pruže iskustvo i konkurentne garancije koje liga zahteva.

Ovo takođe utiče na evropske igrače iste starosne dobi: iako nivo košarke može biti zahtevniji i konkurentniji u evropskom juniorskom sistemu nego u redovnom rasporedu u SAD, pravi brucoši će i dalje imati težak zadatak da se pozicioniraju u NCAA. Provereni igrači će uvek biti sigurniji i privlačniji.

Prošle godine, većina timova je razmišljala o tome kako da zaustave egzodus talenta koji su razvili u svojim sistemima sa malo ili bez ikakve nagrade. Tim koji je najbolje odigrao svoje karte bio je Real Madrid, koji je mogao da plati otkup igrača za prvi tim sa novcem koji su dobili za Egora Demina.

Većina timova nije uspela da razume situaciju sa dovoljno pažnje i izgubila je igrače za male pare ili besplatno. Ovog leta, stvari će biti drugačije za njih: možemo očekivati manji broj pravih brucoša koji odlaze u takve programe jer je nivo grupe pravih brucoša lošiji nego u poslednje dve godine, i takođe, jer će programi preferirati potpisivanje sa spremnijim igračima.

Biće zanimljivo videti, s obzirom na kratkoročni karakter većine ugovora u Evropi, kako se to odražava na prihode evropskih timova od tih mladih igrača i, što je još važnije, koliko će im vremena trebati da izgrade plan kontingencije za predvidivu situaciju. Možda će neki od ovih klubova osećati potrebu da vežu igrače starosti 20-22 godine na duže ugovore, jer će ti igrači biti više traženi i lako bi mogli otići bez obeštećenja.

Trenutno izgleda da će klasa 2025 biti istaknuta visokim igračima. Veličina je jedna od kvaliteta za koje su koledž programi spremniji da plate. Igrači kao što su Hanes Stejnbak ili Aleksa Dimitrijević biće među prvima koji će objaviti svoje angažmane u HM programima koji će im pružiti istaknute uloge i značajan NIL. Visoki igrači su najteži za dobiti u SAD.

Što se tiče bekova, moramo da sačekamo: najlogičnije bi bilo da novac za bekove ide za proverene igrače koji su već u transfer portalu, s obzirom na to da su veštine koje programi traže kada grade svoje timove slične onima koje NBA bekovi - generalno američki bekovi - imaju: brzina, izolacijsko postizanje poena i “gravitacija” šuta. Teže je pronaći to u Evropi. Ovo je, verovatno, pozicija koju će biti najteže nositi, i verovatno ćemo videti više slučajeva igrača koji se posvećuju nivoima ispod onog projektovanog za njih zbog nedostatka interesa.

Dakle, i ovo će biti trend za naredne godine, trebali bismo očekivati da će angažman igrača u njihovoj prvoj godini koledža trajati mnogo duže nego obično. Ovo će učiniti FIBA letnje događaje - kao što je FIBA U18 šampionat - mnogo važnijim za igrače koji mogu biti regruti u poslednjem trenutku i testiraće strpljenje agenata, savetnika i igrača u vezi sa važnim stvarima kao što su proces upisa ili praćenje kako se približava početak sezone a igrač još uvek nema angažman u programu dok su odbijali predloge evropskih timova.

U brojnim slučajevima, ovo će se pretvoriti u neugodnu trku protiv vremena, ne zaboravljajući da su upisi u poslednjem trenutku iscrpljujući i rizični.

To je nešto što je ključno da se ima na umu za buduće vreme. Povećanje koledž košarke je takođe povećalo opasnost od slanja igrača na pogrešno mesto. Neki agenti i donosioci odluka bliski igračima nemaju pojma šta rade, i povezuju koledž košarku sa NIL. Uobičajeno je videti igrače koji odlaze u pogrešnu konferenciju ili igraju za trenere koji ih nisu dovoljno videli ili se jednostavno ne slažu dobro sa njihovom identitetom zbog nedostatka znanja okruženja.

Iako je istina da će za neke igrače najbolji novčani prozor u njihovoj karijeri biti tokom godina koledža, za mnoge druge to će biti opasan način da se rizikuje karijera igrača zbog odabira pogrešne konferencije ili pogrešne procene potreba igrača. Već smo videli neke takve slučajeve u poslednje dve godine: igrači koji su mogli zarađivati mnogo više novca ili čak postati kandidati za draft u svojoj prvoj godini da su doneli pravu odluku, ali su završili birajući opcije koje su oštetile njihov ugled i projektovan prihod u najboljem slučaju.

Kao što je rečeno na početku članka, koledž košarka obično nije način da se razvije košarkaški igrač. Igraš kad si spreman, i nećeš stupiti na teren ako ne daješ vredan doprinos ili ako ne odgovaraš konferenciji u kojoj se takmičiš.

Prioritet za igrača starosti 18-22 godina mora biti igranje i mogućnost redovnih treninga. Barem jedno od ovih dve stvari će biti teško dobiti od sada za one u pomenutim okolnostima koji ulaze u koledž krug. Sada više nego ikada, nema potrebe igrati koledž košarku od prve godine, i naravno, nije potrebno ni imati celih četiri godine dostupne da bi se otišlo u SAD. Mogli bismo čak reći da će, većim delom, s obzirom na godišnje budžete, programi preferirati kratkoročne ugovore umesto da se obavežu na igrača u široj slici.

Možda, kao igrač, tvoje vreme za ulazak u koledž košarku nije kao 18-godišnjak sa puno prostora za napredak, već kao neko malo stariji ko je već radio na svom telu.