Grande emozione

Da, radi se o revanšu na San Siru između Intera i Barselone, odlučenom posle produžetaka i sedam golova sa nekim paranormalnim stvarima koje se kose sa ikakvom logikom i taktikom. U takvom razvoju događaja ne možete da budete svoji, mešaju se talasi tenzija, emocija, uzbuđenja toliko da je teško dopustiti mozgu da izda dozvolu rukama da ne bi same krenule šablonski da plešu po tastaturi. Verovatno je u tom trenutku najbolje prepustiti se osećaju jer "tvoj" tim ne igra svaki dan za finale, a vreme da se iskaže profesionalizam će samo doći na kraju. Valjda...

Samo što je kraj na San Siru trajao 120 minuta, a za neke (autora) znatno kraće. I nije trebalo da dođe. Jer, žal je što se takav fudbalski spektakl tako brzo završio. Subjektivno, izgledalo je sve kao da su igrali skoro pa za jedan treptaj oka, ako je neko stigao da trepne i zatvori usta od uzbuđenja na triler iz Milana.

Šta ste mogli više da tražite od utakmice iz modernog fudbala u kome je sve manje majstorskih poteza, gotovo izumrlih? Neka neko pokuša da ispravi:

Hoćete vatromet golova? Imali ste ga. Preokrete? Zebnju/patnju do poslednje sekunde? Vrhunske odbrane? Greške? Tugu, bes, radost, tenziju na ivici tuče? Neočekivane junake? Šokove? Svega toga je bilo u izobilju!

U godinama kada je sve manje vremena i strpljenja za fudbal, pre svega od novih generacija jer su telefoni i društvene mreže uzeli primat, mora li uopšte da se apostrofira koliko su veliku stvar napravili vanzemaljci na starom, a i dalje kultnom San Siru?

Poslali su poruku da fudbalska Liga šampiona, ove sezone u revolucionarnom formatu, nije izurmla. Možda je bila samo malo prehlađena i umorna poslednjih godina tako da su stariji ljubitelji bili uljuljkani, a mlađi sve manje pred televizorom. Oni koji nisu gledali sada nek' se zapitaju (sigurni smo da hoće) šta je bitnije moglo da ih zaokupira u čuvenom terminu od 21.00, osim ako nisu neodlažne porodične obaveze (a i takvi su mogli da se snađu). Ko nije gledao sigurno će žaliti ili neće evocirati onaj stari osećaj kuvanja u stomaku praktično svakog sekunda. Naravno, ako iole vole najpopularniju sporednu stvar na svetu…

Mi koji jesmo, možemo samo da se zahvalimo asovima sa terena. Čarobnjaku Jamalu na driblinzima i "mesijevskim" potezima, Rafinji na topovskim udarcima, Pedriju i Olmu što vide ono što normalan čovek ne može, ali i "banditskom" Interu što je uspeo kao u Teksasu da prevari jačeg od sebe. Da Lautaro povređen spakuje gol, Tiram ponese sve rivale na leđima, a Ačerbi od drvenog štopera uđe u duh Boba Vijerija i postigne prvi gol u Ligi šampiona u 37. godini i to u trećem minutu nadoknade. Time i napravi sliku za sva vremena, možda simbol trijumfa Intera, kada je polunag sa brojnim tetovažama na telu i licem ludaka u transu slavio pored ozbiljnog, ali i izbezumljenog Hansija Flika.

Identična slika kakva je viđena u Kosovskoj ulici u redakciji Sportala baš u toku utakmice, potpisnik ovih redova ju je priredio i bar na kratko vratio se u onog dečaka zbog kojeg je zavoleo "onaj" Kalčo. I nema razloga da stisne kočnicu jer to je suština fudbala posle najbolje utakmice.

Emocija. Ili što bi Italijani rekli, grande emozione.