Otkud Kanađanin na klupi Srbije? Veliki intervju sa selektorom hokejaške reprezentacije

Nikola Vučković 14:28 - 09. maj 2025.

Fred Peroun

Kada je sa 22 godine, nakon završenog koledža, svoj prvi angažman kao profesionalni hokejaš dobio u Novom Sadu, Fred Peroun nije mogao ni da zamisli da će se 24 godine kasnije naći na klupi srpskog nacionalnog tima, i to baš tokom svetskog prvenstva u Srbiji.

Na upravo završenom Svetskom prvenstvu u hokeju za diviziju IIA, naša reprezentacija zabeležila je četiri pobede i jedan poraz, a iako nisu ostvarili plasman u diviziju IB, trener smatra da će ova generacija tek pokazati pun potencijal.

Imamo veoma mlad tim ove godine i zapravo jezgro tima za narednih četiri do pet godina, kada će ova generacija biti na svom igračkom vrhuncu. Turnir u Beogradu pred domaćom publikom sigurno je doprineo želji tima da u narednim godinama pređu u višu diviziju, za šta smo u pripremnim utakmicama protiv Hrvatske, koja je u grupi I, pokazali da imamo kvalitet

Foto-galerija

Otkud Kanađanin na klupi Srbije?

U Kanadi hokej je nacionalni sport, gotovo isto koliko u Srbiji košarka, a selektor upravo u izraženoj lokalnoj sportskoj kulturi vidi potencijal za razvoj ovog zimskog sporta.

Kao i košarka, koja je deo sportskog DNK u Srbiji, i hokej je 5x5 sport, sa sličnim taktičkim postavkama. Osećam da bi i na ovom podneblju hokej mogao da postane deo lokalne sportske tradicije, ukoliko bi dobio pravu infrastrukturnu i institucionalnu podršku. I pored nedostatka infrastrukture, neki vojvođanski gradovi poput Subotice imaju jaku hokejašku kulturu i pravi su rasadnik talenata.

Iako trenutno predvodi srpski tim sa klupe, Perowne je boje nacionalnog tima branio i kao igrač 2009. godine.

"Poziv koji je bio ključan da se vratim u Novi Sad, ovaj put u reprezentaciju bio je od Vladana Balabana 2009, mog saigrača i prvog kapitena i u HK Vojvodina i u srpskoj reprezentaciji, a današnjeg člana Upravnog odbora Saveza hokeja na ledu Srbije. Od 5. aprila 2009. godine slavim svoj drugi rođendan, jer sam tada dobio srpski pasoš, a prvenstvo je počinjalo samo dva dana kasnije - 7. aprila u Novom Sadu. Sa Balabanom i još dva kanadska igrača, Markom Furijerom (Marc Founier) i Denijelom Džejkobom (Daniel Jacob). Tada sam debitovao u reprezentaciji Srbije i tu energiju koju sam iskusio tada, kada smo osvojili Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu u Diviziji 1 i to po prvi put u istoriji Srbije, vidim i u trenutnoj ekipi koju vodim", kaže Peroun.

Hokejaški dnevnik iz Novog Sada

Nakon klupskog, potom i nacionalnog angažmana, istorijskog zlata za srpski hokej, Peroun je ostao trajno vezan za Srbiju. Kada je dobio ćerku Milu, rođenu u Kvebeku, vratio se u našu zemlju sa svojom porodicom da trenira i omladinske timove u HK Vojvodina i različite selekcije nacionalnog juniorskog programa. Tada su ključnu ulogu odigrali njegovi saigrači Vladan i Nikola Balaban i njihova kompanija M&I Systems Group koji strateški podržavaju razvoj hokeja u Srbiji. Upravo Vladan i Nikola su pročitali prvobitni Fredov rukopis i podstakli ga da ispriča širu priču, ne samo o sportu, već i o kulturi koja ga okružuje. Tako je avgusta 2001. godine počeo da vodi dnevnik baš u Novom Sadu, samo 18 meseci posle bombardovanja

U Novi Sad sam stigao avgusta 2001. godine. Za mene, da dođem u ovaj deo sveta o kojem nikada nisam ni razmišljao, ni razmatrao za život, bilo je skoro neverovatno. Ali moj otac, koji je takođe bio profesionalni sportista, rekao mi je: “Za svoj prvi profesionalni angažman izaberi da ideš negde gde ne bi pomislio da ideš.“ Dakle Kanada, Francuska, Holandija, Švedska su tako otpale, a kao opcija se otvorila SR Jugoslavija. U to vreme, HK Vojvodina, predvođena našim kapitenom Vladanom Balabanom, igrala je u veoma jakoj regionalnoj Interligi koju su činili timovi iz Slovenije, Hrvatske, Slovačke i Mađarske. Kada sam došao ovde, to je bio pravi šok, zemlja je bila još u rekonstrukciji posle bombardovanja, restrikcije struje su bile uobičajene i dalje, to su bili rani dani interneta. Došao sam sa uglednog koledža za liberalne umetnosti na istočnoj obali SAD-a, tako da je ovo za mene bio potpuni zaokret. Jedini način na koji sam mogao da shvatim sve to bio je vođenje dnevnika — haos, toplina, duh Balkana, sve kontradikcije bile su konstantno prisutne, a zapisivanje misli na papir bio je jedini način da ih „obradim“ u inače ludom mestu i vremenu. Nije bilo društvenih mreža, a u Kanadi nisu znali mnogo o ovom regionu — osim onoga što su viđali u vestima o ratu. Pa kako onda razbiti te stereotipe i propagandu i objasniti šta se zaista dešava na terenu, u običnom svakodnevnom životu? Upravo to sam pokušavao da zabeležim u svom dnevniku — taj obični balkanski život. Svakodnevne borbe i izazove. Samo sam pokušavao da sve to nekako razumem.

Kako je čuveni kanadski novinar Bojs RIčardson inspirisao Hokejaški dnevnik iz Novog Sada

Fred se po završetku igračke karijere vratio u Kanadu, i podjednako hrabro kao odluku da 2001. svoju profesionalnu igračku karijeru započne u Jugoslaviji, donosi odluku da trenersku karijeru započne na samom severu Kanade, u domovini čuvenog indijanskog plemena Cree.

„Kad sam kao trener otišao na sam sever Kanade da treniram Cree Nation Bears M18 BB ekipu, iako je to bilo uveliko u eri interneta, ništa nisam znao o ovom mestu. Jedina referenca bio mi je dokumentarni film iz 1974. godine - "Cree Hunters of Mistassini", čiji je autor čuveni kanadski i novozelandski novinar i autor Bojse Ričardson (Boyce Richardson). Upravo u zajednici u kojoj sam živeo i bio trener bilo je mesto gde je nastao ovaj film nekih 40 godina pre, u vreme kada su počele da se grade najveće hidroelektrane koje je svet ikada video što je zauvek promenilo živote poslednje netaknute kulture severnoameričkih lovaca. I ponovo su se sport i kultura sudarili za mene — prvo na Balkanu, a zatim u postkolonijalnom, autohtonom kontekstu. Po završetku prve hokejaške sezone tokom mog života na severu, želeo sam da se zahvalim Bojseu što mi je svojim filmom pomogao da razumem ovu kulturu i način života u Mistasiniju i tako je počelo naše prijateljstvo. Upravo je on jedan od prvih koji je video moje rukopise i dnevnike iz Novog Sada i podstakao me da potpuno autentično ispričam priču o svom balkanskom iskustvu. On je, osim priče o hokeju, tu video i priču o čistim ljudima i mentalitetu, slično kao u svom čuvenom filmu. I baš kao što njegov film nije bio samo o lovu, ni moja hronika nije bila samo o sportu – i jedno i drugo predstavljaju autentične priče o ljudima i mestima u vremenu u kom su nastali“, završio je neverovatnu priču selektor Peroun.

Podeli