Pet malih navika koje bi sportski psiholozi voleli da svi primenjujemo

- Svaki put kad ustanem posle toga, osetim bar malo više: "U redu je, mogu ja ovo", kaže ona.

Za Nobis, sportsku psihološkinju iz atletske službe Univerziteta u Pensilvaniji, to je mala navika koju je usvojila još u srednjoj školi i koja joj pomaže da resetuje svoj mentalni sklop. A upravo su takvi jednostavni alati dostupni svakome. "Atletik" je zamolio Nobis i još nekoliko sportskih psihologa da podele male navike koje bi voleli da svi ljudi usvoje.

Dr Kirsten Kuper, klinička i sportska psihološkinja koja sarađuje s kompanijama sa "Fortune 500" liste i profesionalnim sportistima, smatra da zamena reči "ali" rečju "i" može imati veliki uticaj.

Promenom jezika kojim govorimo sa sobom proširujemo sposobnost da osećamo više emocija istovremeno, bez da one naruše našu efikasnost. Na primer: "Neprijatno mi je i mogu da ostanem prisutna". "Ljut/a sam i mogu da se ponašam sportski".

- Na taj način razvijamo toleranciju na nelagodnost - kaže Kuper.

Reč "i" omogućava da dve stvari budu istovremeno tačne, dok "ali" stavlja jednu izjavu naspram druge: "Mogu da izvedem to, ali sam nervozan." → "Nervozan sam i mogu da izvedem to".

Pošto je način govora često automatski, Kuper preporučuje male vizuelne podsetnike - na primer, da nalakirate jedan nokat u drugu boju ili zalepite cedulju sa rečju "i" pored monitora.

Lorna Harkins, pomoćnica direktora za liderske veštine i mentalnu pripremu na Dartmut koledžu, kaže da se sportisti najčešće muče sa - greškama.

- Na terenu, kada pogreše ili plan ne uspe, teško im je da nastave dalje. Kritikuju sebe u tom trenutku i dugo posle toga - kaže Harkins.

Zato ona predlaže tehniku koju zove scenarijsko planiranje.

- Sami sebi priznajte da stvari neće biti savršene i da sve neće ići po planu. Onda razmislite: Šta bi moglo da krene po zlu? I kad se to desi - šta ćete uraditi? Planiranje mogućih ishoda pomaže da se ne uđe u spiralu panike, već da um ostane produktivan i spreman. Iako možda nećete biti srećni kada neplanirano ipak dođe, znaćete kako da reagujete. Sportistima preporučuje da pišu scenarije u dnevnik, a zatim ga zatvore. Vratimo mu se ako zatreba. Plan je tu, pa možete da pustite to i vratite se sadašnjem trenutku - kaže Harkins.

Kada dr Mark Kormije priča s ljudima o svom poslu, pitanje „Čime se bavite?“ često prati i: „Koji je vaš najbolji savet?“

Kao direktor psihološke pripreme sportista na Univerzitetu Kentaki, Kormije ima jednostavan odgovor: dođite na vreme.

To je, kaže, "početni zupčanik".

- Kao u satu - sve zavisi od tog jednog prvog zupčanika. Ako on ne funkcioniše, ništa drugo ne radi kako treba. Ljudi kasne iz dva glavna razloga. Prvo, jer se poistovećuju sa tim ponašanjem: "Ja sam uvek taj koji kasni". Ali to vremenom umanjuje ozbiljnost problema i smanjuje volju da se to promeni. Drugo - jednostavno previše toga pokušavaju da stignu - kaže Kormije.

Ako stalno kasnite ili zakasnite sa obavezama, to znači da pokušavate da radite previše stvari u isto vreme, kaže Kormije.

- Ponekad je sve obavezno, ali i tada možemo birati redosled. Na primer: "Neću danas čistiti kuću, to mogu u subotu. Danas biram da stignem na sinovljev fudbalski meč na vreme."

Mnogi od nas traže potvrdu sopstvene vrednosti u rezultatima, ali time lako izgubimo osećaj identiteta. Dr Jan Konol, direktor inicijative za vrhunske performanse na Dartmutu, radi sa sportistima na tome da se podsete - učinak je samo jedan deo ličnosti.

- Što više shvate da je to ono što rade, a ne ko su, to lakše ulaze u izazove bez pritiska da svaki rezultat govori o njihovoj vrednosti - kaže Konol.

Uživanje u uspesima i tugovanje zbog neuspeha su deo života - ali treba se stalno podsećati: Šta je meni zaista važno?

Kada pokušavamo da uradimo nešto veliko, osećaj preopterećenosti je uobičajen. Nobis kaže da se taj osećaj može sprečiti. Podelite stvari na prvi ostvariv korak, savetuje.

- Kontrolišite ono što možete u tom trenutku. Uradite makar jednu stvar. Jer motivacija rađa novu motivaciju - ističe ova psihološkinja.

Pre nego što započne zadatak, često zatvori oči i fokusira se samo na prvi korak, a ne na ceo proces. To smanjuje unutrašnju barijeru i olakšava početak. Nobis naglašava važnost emocionalne svesnosti.

- Pokušajte da imenujete šta osećate. Na primer: "Osećam se nelagodno. Zašto? Telo mi je napeto. Jesam li nervozna?" Tada možete doneti svesne odluke jer znate šta se dešava u vama. Upravo taj prvi, mali korak, može biti presudan - zaključuje Nobis.