Dokaz da je fudbal sve, samo nije dosadan

Iako su mnogi bili mišljenja da je fudbal postao dosadniji nego pre, da nema toliko uživanja i strasti u gledanju istog, mečevi koji su se odigrali u periodu iza nas u potpunosti su opovrgli ovu tezu.

Utakmica Intera i Barselone, bolje reći spektakl, imao je sve gore navedeno. Za 120 minuta viđeno je sedam golova, brojni preokreti, nestvarne bravure Jana Zomera, i na kraju, doneo je odgovor na pitanje da li je fudbal najbolji od svih sportova.

U ovakvim mečevima, što donosi još veću draž i satisfakciju svim neutralnim ljubiteljima fudbala, u heroje izrastu oni koji su gazili preko trnja da bi došli na ovaj nivo, čija je čitava karijera borba za dokazivanje i opstanak, a pored borbe na terenu, život ih nije nimalo mazio, što ovoj priči daje dodatnu dimenziju.

Što se tiče samih postava, tu nije bilo prevelikih iznenađenja. Neroazuri su krenuli u sistemu 3-5-2, koji  je uobičajen za Inzagija, dok je Flik na papiru izveo 4-2-3-1,  gde se u špicu, umesto nedovoljno oporavljenog Levandovskog, našao Feran Tores.

Inter je od prve minute krenuo u presing, a u 21. minuti to je rezultovalo golom. Od izuzetnog značaja bile su uloge veznjaka Barele, Čalhanogloua i Mihitarijana, koji su u kontinuitetu pritiskali De Jonga, Pedrija i Olma.

Ono što je bilo karakteristično za obe ekipe, jeste tendecija da se bude direktno, bez kontrole i čuvanja lopte. Prilikom presinga Intera, pozicije krilnih bekova, pre svega Damfrisa, u međuprostoru, jasno su govorile da će po uzetoj lopti biti napadnuta dubina preko njega.

Upravo iz tog visokog pritiska Intera na polovinu Barselone, sa velikim brojem igrača, Katalonci su direktnim loptama u pojedinim situacijama lako dolazili pred gol protivnika.

Inzagi je tokom meča prepustio loptu gostujućoj ekipi (29% poseda), ali je po uzetoj lopti i generalno sa loptom u nogama, njegova ekipa bila izuzetno efektna.

Kao i prvi, drugi gol takođe dolazi iz presinga, koji je opet da ponovimo, bio ključan u prvom poluvremenu. Jedan od glavnih igrača u tom segmentu bio je Damfris, čija su visoka iskakanja na Martina, pravila značajne probleme Barseloni.

Reakcije Čalhanoglua i Mihtarijana po uzetoj lopti, još jednom su potvrdile tezu o direktnosti tokom čitavog meča, a prisustvo brzonogog Lautara u špicu, koji je svojim kretnjama stavljao na muke Kubarsija i Martineza, bilo je iks faktor u ova dva gola.

U drugom poluvremenu, na scenu je stupio Lamin Jamal, opet dokazavši da se radi, ne samo o najboljem mladom igraču na svetu, već o jednom od najboljih fudbalera današnjice.

Njegova dominacija na desnoj strani, kao i fantastična uloga Džerarda Martina na levoj, u potpunosti je vratila Barselonu u igru. Damfris, kao jedan od najboljih pojedinaca prvog dela meča, defanzivno je patio u drugom poluvremenu. Često u dilemi i raskoraku između Martina i Rafinje, ostavljao je dosta prostora beku Katalonaca, koji je svojim centaršutevima direktno spojio saigrače sa golom.

Već za par minuta, Barselona iz tranzicije opet preti preko istih aktera – Martin i Garsija, al nestvarni Jan Zomer sprečava beka Katalonaca da se po drugi put upiše u listu strelaca.

Glavni problem Intera je bio nemogućnost pronalaska rešenja za Martinovo pozicioniranje. Rafinja bi sa sobom povukao Damfrisa, a usled velikog broja igrača Barselone pred kaznenim prostorom, veznjaci Neroazura bi bili takođe „zakucani“ na svoje pozicije, te bi levi bek protivnika iz levog međuprostora gađao šesnaesterac.

Iako je Inter pokušavao da sa dva ili tri igrača uhvati Jamala u zamci, ovaj još maloletni mladić je pronalazio rešenje i bio pretnja. Ono što njegovu partiju čini još neverovatnijom, jeste da je imao 14 uspešnih driblinga!

Iz trećeg gola Barselone, ponovo se videla možda i prevelika ofanzivna orijentisanost Damfrisa, gde je možda i prebrzo napustio svoju poziciju i krenuo u napad, ostavivši Rafinju u potpunosti samog.

Sama završnica meča donela je neverovatnu dramu. Pre svega, vredi istaći da su direktno u njoj odlučivali rezervisti, sa jedne strane pozitivno, sa druge ne. Izmena koja, iako na papiru deluje logično i kao dobar potez, Flika će koštati kod dva gola. U pitanju je ulazak Arauha, čoveka koji je po ulasku zadužio i kapitensku traku.

Kod gola za izjednačenje, opet izuzetno veliku ulogu ima Damfris, koji u još jednom duelu sa Martinom, oduzima loptu, a potom oštrom loptom pronalazi Aćerbija, a iskusni štoper u stilu vrsnih napadača završava i odvodi meč u produžetke. Inter nije odustajao od svojih principa, a čovek od koga je sve i krenulo, još jednom pokazuje da se radi o jednom od najboljih krilnih bekova na svetu.

Četvrti gol koji postiže Fratezi, samo je potvrdio Arauhovu nesnalažljivost i loš ulazak u meč. Iako urugvajski reprezentativac nije direktni krivac za eliminaciju, od nekoga ko nosi kapitensku traku se očekuje ipak malo više.

Generalno posmatrajući Simonea Inzagija i njegov učinak i rad u Interu, utisak je da je mogao još više. U prethodnim godinama na tragične načine gubio je trofeje, i sada je u par dana ispao iz kupa, a u ligi nema baš povoljnu poziciju u predstojećih par kola. Ipak, dva finala Lige šampiona govore da se radi o treneru čije ga taktičko umeće, izvlačenja maksimuma iz svih igrača, svrstava u red najboljih na evropskom kontinentu.

Za razliku od 2022, kada je na suprotnoj strani imao jednu od najdominantnijih i moćnih ekipa u istoriji ove igre, Mančester siti, sada ga čeka PSG. ekipa koja igra neverovatno ove sezone, ali koja ruku na srce nije na tom nivou kao Gvardiolin tim tada. O tom finalu ćemo govoriti više kada dođe vreme za to, a Interu preostaje borba za Skudeto, gde će pored svojih rezultata, morati da prate i to šta će uraditi Napoli, koji im beži tri boda.

VIDEO Inzagi emotivan, otkrio koga priželjkuje u borbi za trofej: Razumem zašto me to pitate, ali...