"Uzeo si trofej Paspalje": Pre 30 godina "gorela" Atina i nastao prvi šampionski balkon - iz pakla rata i sankcija do evropskog zlata /VIDEO/

Ta 1995. po mnogo čemu je bila specifična, pa kao sve, taj uspeh košarkaša je takođe imao svoju genezu. Naime, tada su Dragan Kićanović i Rade Petrović, koji je bio generalni sekretar u to vreme u Košarkaškom savezu Jugoslavije, došli kod mene dok sam bio gradonačelnik Beograda da im pomognem. I naravno, pošto je meni košarka jedan dobar deo života, i to lep deo života, rado sam pristao da učestvujem u ovom istorijskom uspehu, a u decembru posle tog Evropskog prvenstva postao sam i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije.

Nebojša Čović

I tad smo krenuli zajedno da radimo, tek su bile ukinute sankcije, a u tom trenutku imali smo i situaciju intenzivnih pregovora sa Amerikancima, tačnije sa Holbrukom. Ja sam bio uključen u taj tim, nije išlo kako treba, a onda sam otišao kod tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na jedan od sastanaka u Dobanovcima. Pitao sam Miloševića mogu li da tražim Holbruku da ublaži sankcije i da mu tražim još nešto da nam deblokira neke pare koje su bile odvojene za završetak izgradnje beoghradske arene, koju smo tada zvali hala Limes. Tu je trebalo da bude Svetsko prvenstvo u košarci 1994, nažalost oduzeto nam je zbog sankcija. Pa pošto sam dobio odobrenje Miloševića, tražio sam od Holbruka da nam malo popusti sportske sankcije i sankcije u kulturi. On se saglasio, što je bio gest dobre volje. A druga stvar koju sam ga pitao, to je da nam deblokira 20 miliona dolara, pare koje su ostale u blokadi u Londonu, što je on takođe pristao, ali sa provizijom od 10 odsto. Oni su uvek imali neku svoju matematiku, to je takav sistem.

Nebojša Čović

E sad, kad smo to prebrodili, naišli smo na novi problem, jer su kvalifikacije za Evrobasket bile završene, znalo se svih 12 učesnika prvenstva u Atini. Onda nas je opet Bog pogledao, jedan visoki funkcioner FIBA učestvovao je u nekim nedozvoljenim radnjama, tada je bilo moderno da naši igrači postaju Grci, pa smo mu pomagali preko načelnika MUP-a Radeta Bogdanovića, uz konsultaciju Slobodana Miloševića. On je onda, u znak zahvalnosti, istina i iz partiotizma, osmislio dopunu kvalifikacija, preko kojih je još dva tima izborilo plasman na Evropsko prvenstvo, a to smo bili mi i Turska. Taj čovek je, sećate se, bio Borislav Stanković, tadašnji generalni sekretar FIBA. Bile su kvalifikacije u Sofiji, pobedili smo tada jaku Bugarsku na produžetke, Estoniju koliko se sećam, Tursku, dok je rezultat s Bosnom i Hercegovinom bio 20:0, jer su oni odbili da izađu na teren po političkoj liniji iz Sarajeva. I tako smo otputovali u Atinu, a grad Beograd je zajedno sa Sokoštarkom i još nekim sponzorima uspeo da pokrije sve finansijske izazove koji su se pojavili.

Nebojša Čović

Imali smo sjajnu ekipu, to su bili sjajni igrač – Bodiroga, Danilović, Obradović, Sretenović, Paspalj, Berić, Đorđević, Rebrača, Divac, Savić, Tomašević, Koturović. Otišlo se u Atinu, a tamo smo imali koordinaciju preko tadašnjeg ambasadora Milana Milutinovića, koji je posle postao i predsednik Srbije.

Nebojša Čović

I uradili smo ono što smo uradili, nastavili smo niz osvajanja zlatnih medalja iz perioda velike SFRJ. Osvojili smo prvo mesto po raspadu Jugoslavije, pa smo se u Beogradu upitali kako da dočekamo košarkaše koji su doneli nemerljivu radost naciji u ono mučno vreme. Predsednik Saveza bio je Vesko Barović, Kića je bio generalni menadžer reprezentacije, ja gradonačenik… Zemlja je bila još pod nekim sankcijama, svi smo bili pod velikim pritiskom i u tom trenutku se događa da postajemo proraci Evrope. Mi smo u Skupštini grada razmišljali šta da radimo, pa je pokojni Kašanin rekao - “imam ideju da to bude sa nekog balkona u skupštini grada”. Kao gradonačelnik sam ga pitao s kog balkona, on me je odveo na sada svima poznati balkon na koji se izlazilo baš iz njegove kancelarije. Usvojili smo tu ideju, koja se pokazala da je dobra i ne samo da je sad dobra, nego ona je postala deo i košarkaške i kompletne sportske istorije. A dan pre tog dočeka je bilo pitanje šta ćemo da radimo sa parkom, ja sam rekao da ga otvorimo, da ga ne ograđujemo, da što više ljudi može da stane i tako je i bilo. Kad se sve završilo, tokom cele noći radnici iz Zelenila Beograd i ostalih gradskih komunalnih službi su sanirali kompletan park i sutra ujutru je bilo kao da ništa nije bilo, a imali smo jedan ogroman, veliki, masovni, jako važan istorijski događaj.

Nebojša Čović

To je bio veličanstveni doček 1995, ponosan sam na njega, prvi u nizu, uz to spontani, sve je bilo specifično i značajno, baš kao što je i ta medalja sa Evropskog prvenstva koja je po mnogo čemu bila specifična – od neprijateljste atmosphere braće Grka, preko pokušaja napuštanja finala Litvanaca do napuštanja postolja Hrvata. Ružan potez Hrvata, eto od tada se nikada više nisu vratili na postolje u košarci, karma.

Nebojša Čović