Kako je Kari "pobegao" iz Partizana u Pirot, a majka ga vratila! Pamti i lekciju za stolom Rumenigea, Henesa i Bekenbauera

Povod za ovaj razgovor je upravo njegova knjiga Moja igra, moj put, u kojoj Pešić iz ugla trenera sa više od 40 godina iskustva govori o tome kako se gradi uspeh – na terenu i van njega. Kroz svoje lične uvide, Pešić se bavio ključnim temama koje oblikuju vrhunske sportiste i timove.

Već ste mogli da pročitate segmente o postavljanju temelja za vrhunsku karijeru mladih igrača, ali i tezu da je napravljen "tim sa 11 igrača i Jokićem", a ne "Jokićem i 11 igrača".

Prvo, mislim da je najvažnije da se kaže da ja nisam pisac. Ja sam pre svega trener. U stvari, ja sam prvo bio igrač, pa sam onda bio trener-igrač, pa sam onda bio, mislim, za ove koje mi ne znaju baš dovoljno, da se predstavim do kraja, znači bio sam igrač, košarkaš, 15 godina, pa sam onda postao neki kao produžena ruka trenera, i to je funkcija, pa sam onda bio i direktor kluba u Bosni u Sarajevu, prvi direktor kluba uopšte u istoriji.

Znači, još uvek sam trener, trener selektor, ovde me zovu "gde si selektore", a ja u stvari ne znam šta znači to "gde si selektore", šta je to. Ja sam pre svega trener i učitelj, rekao bih da sam to i ostao i to mi se nekako najviše sviđa. Što mogu svoje znanje i iskustvo da podelim sa ljudima. Evo i to je razlog što sam večeras sa vama, da to moje iskustvo koje imam prenesem. Kad govorim o iskustvu, uvek sam oprezan, jer iskustvo, šta znači iskustvo? "On je iskusan." Da li sam ja iskusan zbog godina ili je iskustvo nešto, je li je to kvalitet? Ja mislim da ako znaš da pretvoriš to iskustvo u kvalitet, onda možeš da kažeš "on je iskusan".

Ima puno ovih koji su iskusni, u godinama, ali ne mogu svoje iskustvo da prenesu na druge, a ja se trudim već godinama da to moje iskustvo i znanje prenosim, pre svega naravno u košarci, da oblikujem ljude, da ih popravljam, da menjam loše navike i da im pravim nove navike. Jednostavno, posao trenera nije samo da se uzme tajm-aut, kao što neki misle, eno ga onaj Pešić, nije uzeo tajm-aut, što mu Jokić ne igra, ili ga menja, znači nije to samo posao trenera, posao trenera je višedimenzionalan, a da se vratim na ovu knjigu koju sam ja pokušao da napravim, to je publicističko ostvarenje, sa mojim ljudima koji su mi pomagali, jer ja nikada u životu ništa nisam napravio sam. Znao sam da delim i lepe i loše stvari sa ljudima koji su mene oblikovali i kad sam bio mali, kad sam bio dečak i kasnije kad sam počeo da se bavim sportom.

Moja želja je bila da naslov bude "Život trenera nije bajka", a onda su izdavači izmislili ovaj "Moja igra, moj put". U stvari, ja sam želeo da, ako već pišem knjigu, da pišem knjigu stvarno o životu trenera. Eto, odakle on dolazi, iz koje socijalne sredine dolazi, kako ga je ta socijalna sredina oblikovala. Ranije, naravno, mi smo živeli u jednom trouglu, kako vi kažete, zaračanom trokutu između ulice, škole i familije, i tu smo se nekako okretali u tom trouglu, taj trougao i ta okolina su nas oblikovali u svakom smislu.

Ja sam želeo da u toj knjizi jednostavno pokažem život trenera kroz neku moju karijeru, ali uvek sam se nekako trudio da u toj knjizi ne bude baš previše autobiografije. Pa je posle meni smetalo, kad su počeli da govore "Pešić napisao autobiografiju", pa onda su oni to preveli na engleski, pa stavili na Amazon... I kad to čujem onda stvarno me stomak zaboli. Ali šta sad da radim? To je tako ispalo.

Ja sam se stvarno trudio da tu ne govorim kada sam ja pobedio ili kada smo mi uradili ovo ili ono, nisam hteo da pišem u prošlosti. Smatrao sam da treba napisati kako smo mi do toga stigli i kako mi do toga nismo stigli. Hteo sam da pošaljem poruku mog iskustva kroz sve što sam prolazio i kao sportista i kao trener.

Hteo sam da opišem i moje napuštanje Jugoslavije i odlazak u Nemačku i integraciju u jedan novi sistem, menjanje navika, prihvatanje svega onoga što mi ovde imamo ili nemamo, hteo sam da to podelim i sa ljudima koji će jednog dana možda hteti da odu u inostranstvo. Da ih na neki način moje iskustvo pripremi za te izazove itd.

Pre neki dan sam bio na tom biznis forumu i dobijem pitanje "imate li tremu kad izađete", a ja sam toliko ta predavanja držao, a samo moram da držim jednu liniju, da ne odem sada u prošlost. Ja ne volim previše o prošlosti da pričam, jer koga to zanima prošlost? Ja mislim da to nikoga ne zanima. Možda o tome kažem nešto kasnije, ali hoću da vam kažem jednu stvar.

Ja sam, evo vidite, pre nekoliko godina dok sam ja bio trener Bajern iz Minhena, bio na nekoj svečanosti, opraštao se direktor Adidasa, odlazio je u penziju, Adidas i Bajern Minhen su praktično ista firma. I onda su svi bili pozvani, ja sam bio pozvan sa suprugom, a tu su bile ove čuvene fudbalske legende, pokojni Bekenbauer, Uli Henes, Rumenige i svi slavni fudbaleri. Ja sam sedeo baš za stolom sa njima. i onda su oni, ti fudbaleri, čuvene legende, počeli da pričaju o prošlosti.

"Kad sam ja, sećam se kad sam ja, tamo pak kad se ono glavom a ti sa leve strane, ja utrčim, iza leđa, ti mi daš loš pas, ali ništa, ja opet to stignem, dam gol i tako dalje.

Ne, nisi ga ti dao, nego je ovaj dao i tako dalje.

I čitavo veče se to objašnjavalo. I sad dođem ja kući i moja supruga Vera kaže, "samo jednu stvar da ti kažem. Nemoj slučajno, kad negde odemo, ili kad ti dođeš, kad te negde pozovu, pa ti moraš nešto da pričaš, da pričaš o sebi i o prošlosti."

Kome je to zanimljivo? I zato ja izbegavam, pravo da vam kažem, da o tome pričam, ali ako imate šta da pitate o tome kasnije, naravno, da ću ja to da podelim.

Da se vratimo na knjigu. Držao sam, puno predavanja, kao trener, i od Australije, od Melburna do Buenos Ajresa, Amerike, svuda. I onda kažem - loša priprema, loši rezultati, dobra priprema, dobri rezultati. I za ta predavanja moraš da se pripremiš dobro, onda moraš i da napišeš nešto i pisao sam dosta neke članke, publicistiku, neka ostvarenja moja, tako da vas ne gnjavim.

I jednostavno stvorila se ta mogućnost za sve što sam držao na neki način u sebi, da jednostavno to pretvorim u knjigu i to je razlog što je to napravljeno. Mislim da je knjiga dosta ovako interesantna, drugi deo, mnogo više nego prvi, jer u drugom delu ja govorim o mojoj košarkaškoj i usputno košarkaškoj filozofiji. Ne samo napad, odbrana ili selekcija ili metodika treninga, već i ovo što danas naravno najviše ljude interesuje, komunikacija, vođstvo, motivacija, disciplina, samopouzdanje i tako dalje i tako dalje.

Tako da je to taj drugi deo knjige koji je jednostavno za mene najvažniji deo jer tu sam stvarno podelio ono što sam ja naučio kroz te godine mog trenerskog angažovanja i sa te strane sam ponosan. A ovo, prethodno, da, to je više da podelim moj život, sa ljudima koji interesuje taj život trenera, kroz koje prepreke nailazi, kako ih rešava, sa ljudima, sa igračima, sa medijima, naravno, i tako dalje, i tako dalje. Eto, toliko.

Mi smo u mom Pirotu živeli na ulici praktično i išli smo da gledamo filmove u Pirotu i imali smo dva bioskopa. I pošto nismo uvek imali mogućnosti da svi odjednom idemo da gledamo, nego neko ide, neko ne ide, ili dođeš do nekih ulaznica... Ja sam gledao taj film i onda se uveče skupimo ispod te bandere sa sijalicom, onda pričamo.

Izađe taj ko je gledao taj film i prepriča ga, mi poslušamo i tada se zadirkujemo i šalimo se. I onda, pošto sam ja gledao taj film, onda je došao red na mene i ja sam izašao pred svim tim dečacima, devojčicama iz komšiluka. Prepričavam i sada, koja je glavna uloga? Glavna uloga Kari Belafonte. U stvari ja pogrešim ja nije Kari nego je Hari i od tada ja postajem Kari.

Moj otac bio kao pamuk, ali majka je provodila najviše vremena sa nama, a ćale je bio dobar, voleo sport i tako dalje, nikad nije bio kući. To je živa istina. Ja sam 18. augusta 1968. godine napustio Pirot i došao sam da igram za Partizan. U stvari, ja sam bio zvezdaš, ili sam zvezdaš, ili nisam zvezdaš, kako god hoćete. Ovde u Srbiji, ovde je sve podeljeno. I dalje nastavljamo da se delimo, ali dobro, to je sada druga tema.

I došao sam ovde da budem igrač Partizana, i onda prva nedelja, to je neko leto, avgust naravno, nikoga u Beogradu nema, prvi vikend sam, prvu nedelju sam uspeo da izdržim, i onda slobodan dan, subota, neka nedelja, ponedeljak, slobodno, nemamo ništa, nekako sam izdržao, pa sledeće nedelje, ništa, spakujem se ja i vratim se u Pirot i tačno dolazim na nedeljni ručak, ona atmosfera, nostalgija već počela da hvata,

Ja se vratim u Pirot i šta sve neću reći o Beogradu i tako dalje, ne mogu ja dalje. I ćale kaže, "pa super, bravo, šta". Pa i ovde možda igraš košarku, završiš srednju školu, zaposliću te, kaže, tamo kod Ranka Nikolića u 1. maj, i tako dalje. I ovde možda igraš, Ćale, njemu je bilo samo bitno da još ostanem kući. a mama kaže", dobro, sine, ove stvari, daj ja da to perem, a ti odmah idi i kupi njemu kartu, autobusku, za 6.45, autobus je bio direktan iz Pirota za Beograd, i ti se vraćaš.

A to je majka, majka je bila jaka i vratila me nazad, i verovatno nije pogrešila. Ćale je bio blage naravi.